Jedna od najvažnijih stvari u fikciji jesu protagonisti, a zadatak dobrog pisca jeste da im udahne život, da ih učini stvarnim i opipljivim. U književnosti su neophodni junaci koje ćemo pamtiti godinama nakon što smo završili sa čitanjem knjige. Zato su i loši junaci dobri.

„Više mi je stalo do ljudi iz knjiga, nego do onih koje viđam svakoga dana.“
Džo Valton

Verovatno nikada niste čuli za likove kao što su Andy Sulliven, Cvetko Smith, Johnny Dugi i Agent Fantom. Sa druge strane, čak i da nikada niste čitali stripove, moraju vam biti poznata neka od imena Alan Ford, Bob Rock, Sir Oliver, Grunf, Jeremija, Gervasius Twinklminkelson, Njegova Visost Broj Jedan, Klodovik, Skviki, Nosonja, Xerex, Prudy, Pellicus, mister Lamp, Tim, Tom i Tumb Rock…I jedne i druge povezuje to što su svi oni članovi grupe TNT koju je za potrebe italijanskog stripa Alan Ford kreirao dvojac bez korimilara Lučano Seki (iliti Maks Bunker) i Roberto Raviola (Magnus). Kao treći, nezvanični, autor zahvaljujući čijim „krležijanskim“ prevodima je ovaj strip i postao veoma popularan na prostorima druge, sada pokojne, Jugoslavije navodi se hrvatski prevodilac, novinar, romanopisac, stripadžija i šeret opšte prakse Nenad Briksi.

Uprkos majstorskom scenariju, originalnom crtežu i genijalnom prepevu na BHS jezik niko nikada nije čuo za onaj niz imena sa samog početka teksta iako su i to agenti grupe TNT koji se pojavljuju u prvoj (kao i u mnogo kasnijoj TNT: Rođenje) epizodi ovog strip serijala Grupa TNT.

Šta razlikuje Andya Sullivena i Alana Forda? Po čemu je Cvetko Smith manje upečatljiv u odnosu na Boba Rocka? Zašto agilni Agent Fantom nikada neće biti ravan agentu Jeremiji Lešini koji mahom spava ili pati od svih hroničnih i sezonskih bolesti istovremeno?

U pitanju je upečatljivost i osobenost likova koji se zasnivaju kako na crtežu tako i na njihovoj karakterizaciji. Maks Bunker je za kreiranje članova grupe TNT iskoristio komediju del arte (Commedia dell’аrte). U pitanju je italijanska narodna komedija koja datira iz šesnaestog veka. Budući da je opstanak ovih pozorišta zavisio isključivo od publike i njihove darežljivosti svaka pozorišna trupa je morala da izvede veoma širok dijapazon veoma različitih predstava kojima bi zadovoljili sve ukuse. Zbog tog je svaki glumac u komediji del arte morao prikupiti i znati napamet skup viceva, pesmama, kratkih skečeva i monologa, koje su ponavljali iz predstave u predstavu. Vremenom su došli do toga da se svaki glumac specijalizirao za jedan tipski lik. To su bili jednostavni likovi, koje su njihovi akteri gradili kostimom, dijalektom, starošću, socijalnim položajem ili poslom kojim su se bavili. Oni nisu imali složenost likova kakve su kreirali pisci od zanata, ali su se upravo zbog toga mogli pojaviti u potpuno različitim pričama, lagano menjajući karakter. I tako su došli do stripovski tipiziranih likova pohotnog i pohlepnog starca, hipohondara, stranog vojnika kukavice, ružnog grbavca, naivnog mladića… Koje je Maks Bunker prebacio u Njujork dvadesetog veka i pretočio u članove grupe TNT. Totalno van konteksta u kome su nastali, dodatno prenaglašenih karakteristika, ovi junaci su ostali ostavili traga u kolektivnom sećanju generacijama, sada odavno bivših, Jugoslovena. O tome je naširoko i nadugačko već pisao Lazar Džamić u knjizi Cvijećarnica u kući cveća.

Koliko su osobeni junaci važni za svako delo i koliko krucijalno doprinese (ne)kvalitetu štiva pokazuju nam i primeri nekoliko knjiga koje su se nedavno našle i pred srpskom publikom.

Drugi roman iz serijala švedskog kriminologa i romanopisca Lejfa G. V. Pešona Ubiti zmaja nastavlja tamo gde je prvi stao, a to je Evert Bekstrom. Kao čovek koji je, zbog toga što je razotkrio skandal u policijskom vrhu, bio prinuđen da napusti Državnu policijsku upravu u kojoj je radio Pešon je, očito svestan svih mana svojih kolega, kreirao Everta Bekstroma u kome je otelotvorio sve ono što ne valja u policiji i protiv čega, očito, nema leka.
Bekstorm je mali, debeo, aljkav, pohotan, kukavica, površan, lenj, hedonista sklon dobrom i nezdravom zalogaju, a još više piću. On je takođe i šovinista, homofob, rasista koji ne može da smisli žene (osim kao seksualne objekte), lezbijke, homoseksualce, obojene, imigrante, Arape, siromašne, bogate, uspešne, neuspešne… Ukratko, svakog ko nije on. Uprkos svemu Bekstrom o sebi i svojim detektivskim (i svim drugim) sposobnostima ima izuzetno dobro mišljenje. Ako njega pitate on je Supermen koji je obdaren najboljim kvalitetima jednog Rokoa Sifredija i Šerloka Holmsa. Njegove kolege, koji imaju tu nesreću da im Bekstrom bude nadređeni rukovodilac istrage, moraju da uprkos slonovskim delovanjem u staklarskoj radnji svog šefa spasu šta se spasti može i otkriti ubicu.

Snažan u upečatljiv lik koga je Pešon stvorio dovoljni su da se banalni i sto puta viđeni zaplet i istraga čitaju sa velikim žarom. Svako poglavlje u kome nema Bekstroma dovodi do razmišljanja zašto, zaboga, čitamo ovaj roman. Na sreću, Bekstromov povratak u narednom poglavlju nas podseti zašto smo to uradili. Bekstromovo odsustvo sa pojedinih strana romana primetno dovodi do pada pažnje, kako u prvom romanu Linda tako i u drugom Ubiti zmaja. Autor je, očito, i sam svestan toga tako da je broj stranica na kojima nema Bekstroma daleko manji u drugom romanu nego u prvom.

Evert Bekstrom je toliko upečatljiv da je i američki Foks (Fox) svojevremeno snimio seriju inspirisanu ovim likom.

Ono što je Pešon uradio kada je na osnovu svog radnog iskustva u policiji kreirao Bekstroma ponovio je i njegov britanski kolega Džo Aberkrombi u svom serijalu Prvi zakon. Aberkrombi je očito iskoristio svoja znanja stečena tokom studiranja psihologije da u romanima koji odišu crnim humorom i gorkom ironijom i sarkazmom stvori genijalne i atipične likove.

Tu je pre svega Logen Devetoprsti varvarin koji likom i telom podseća na svog kolegu Konana, inkvizitor Glotka bogalj koji i bukvalno prestavlja hodajući bol, kako za sebe tako i za druge, a kada smo već kod bogalja možemo spomenuti i Moncu Murkato, zloglasnu Zmiju iz Talinsa, neverovatno bezosećajnu ratnicu iz Aberkrombijevog spin-of dela Osveta.

Čudesna postavka likova smeštena u svet o kome ne znamo mnogo, ali znamo sasvim dovoljno da nas zainteresuje. Aberkrombi je u kreiranju likova koristio ne samo znanja iz psihologije već i svoja iskustva kao velikog ljubitelja RPG igara.

Osim crnohumornog stila pisanja koji je takođe jedna važna karakteristika serijala tu su i opisi bitaka koji kod čitalaca stvaraju utisak kao da su na bojnom polju. U sukobu između neiskusnih vojnika Saveza i prekaljenih varvara sa severa prosto može da se oseti vojnički strah, očajanje, razočaranje i trijumf.

Kako serijal odmiče Džo Aberkrombi postaje sve bolji u onome što radi i tačno može da se vidi da sazreva kao pisac. Međutim, roman Junaci čija se radnja dešava na marginama glavnog serijala pokazuje da i pisac i RPG igrač ponekad može da se „preigra“ sa svojim talentima i znanjima.

U romanu su opisana tri dana krvave bitke koja će odlučiti ko će biti gospodar Severa. Kako na obe sukobljene strane postoje (anti)junaci koji su lažljivi, spletkaroši, zli, pohlepni, ambiciozni, kukavice, razočarani, oduševljeni ili samo umorni od borbe i siti krvi izgledalo je da će autor imati prilike da zablista u onome u čemu je najbolji, a to je kreiranje zanimljivih likova i opisa borbe.

Roman Junaci pate od previše likova i previše borbi i to veoma brzo počinje da zamara, a čitanje prestaje da bude uživanje. Neprekidno smenjivanje manje- više ravnopravnih protagonista i scena borbe čine da Junaci više deluju kao sinopsis budućeg romana ili spisak za kupovinu, a manje kao smisleno i celovito delo. Ovom utisku doprinosi i ceo spisak (anti) heroja i onih koji to nisu koji se nalazi na samom početku knjige.

Crni humor, ironija, sarkazam i mudre izreke koje su zaštitni znak Aberkrombijevih knjiga ne mogu da poprave generalni utisak koji ostavlja ova knjiga.

Možda bi Junaci bili shvaćeni kao književni izuzetak koji potvrđuje pravilo da je Aberkrombi i dalje sjajan pisac bez mane i straha da nije napisao i knjigu Pola rata. U pitanju je treći deo omladinskog serijala Skrhano more koji je, poput serijala Prvi zakon, smeštena u izmaštani feudalni svet vitezova, čarobnjaka, junaka, seljaka i nepoštene inteligencije. I dok nam prva dva dela iz serijala Pola kralja i Pola sveta donose odlične i zanimljive protagoniste kraljevića Jarvija i Trn Batu koji dominiraju ovim knjigama i koji od njih čine izuzetna književna dela koja mogu da čitaju, ne samo mladi već i oni koji nikada nisu odrasli već su se samo malo opametili, treći deo ostavlja isti utisak kao i Junaci. Iako je nominalno glavna junakinja knjeginja Skara previše se likova pojavljuje u serijalu da bi se čitaoci emotivno vezali za njenu sudbinu i preobražaj od razmažene princeze do nemilosrdno sposobne kraljice. Aberkrombi je u ovom delu morao da završi priču koju je započeo, tako da Jarvi i Trn Batu moraju da imaju svojih pet (preciznije pedeset i pet) minuta, takođe su tu i neki junaci koji se pojavljuju u prve dve knjige, a onda dolaze i novi likovi okupljeni oko knjeginje Skare… Previše junaka i velika potreba da se na kraćem broju stana okonča cela priča (imao je Aberkrombi i nekoliko olako razrešenih stvari u serijalu Prvi zakon iako je završnica bila dinamična, studiozno odrađena i otrežnjujuća) i od Pola rata, kao i od Junaka,  čine da više podseća na teze za pisanje budućeg romana nego na završeno delo.

Možda je upravo ono što je doprinelo originalnosti likova, a to su RPG, dovelo i do loših posledica u Junacima i Pola rata. Likovi imaju običaj da, kao u društvenim igrama, ponavljaju svoje radnje ili reči, a Aberkrombi ne propušta da naglasi to njihovo delanje. Tako, na primer, Ker u gotovo svakoj sceni mora da piški, Logen prečesto shvata da „noževa nikada dosta“, Fero konstantno ne podnosi „bledunjavce“… Na početku to deluje zabavno i interesantno, ali vremenom počinje da iritira i čini da dobijemo dela kao što su Junaci ili Pola rata.

Aberkrombi je najavio malu pauzu u svom, radu, ali i nove romane. Dok čekamo da vidimo šta će novo smućkati u svojoj književnoj laboratoriji, možemo da posvetimo vreme jednom drugom piscu koji pokazuje da i nikakvi junaci, odnosno veoma iritantni i nesnosni protagonisti, mogu da budu deo dobre knjige. U pitanju je još jedan pisac rođen u Velikoj Britaniji Adam Nevil i njegov roman Kult. Nevil se u životu bavio najrazličitijim poslovima, pa je tako od 2000. do 2004. radio kao noćni čuvar i portir u ekskluzivnim stambenim zgradama u zapadnom Londonu. Ovo iskustvo ostavilo je traga u njegovim delima gde su ukleti stanovi, zgrade, farme i vile zapravo svojevrsni glavni junaci, dok su ljudi od krvi i mesa previše banalni i jednodimenzionalni. Takav je i Kajl Fimen izrazito nedopadljivo kreiran junak romana Kult. Frimen je, govoreći rečnikom „istočnog lagera“, filmski radnik. On je umetnik koji se nikada neće prodati krupnom kapitalu. Međutim, zbog svoje sitno buržuarske potrebe da jede Friman mora da se… proda krupnom kapitalu. Fiman prihvata ponudu bogatog starca i filmskog producenta Maksimilijana Solomona da snimi dokumentarni film o jezivom hipi kultu čiji su članovi, tri decenije ranije, izvršili kolektivno samoubistvo. Pre nego što su se ubili oni su iz druge dimenzije prizvali neka čovekoliko-pticolika čudovišta koja se hrane ljudskim mesom, piju ljudsku krv i imaju želju da se nasele u našim telima.

Snimajući dokumentarac o ovom slučaju Friman počinje da shvata da su se čudovišta ponovo vratila i da sada žele da malo okuse nekomercijalnog filmskog radnika, njegovu filmsku ekipu kao i poslodavca. Kult na trenutke podseća na knjigu/film Langolijeri Stivena Kinga (ovo nije kompliment, naprotiv) i film Projekat: Veštica iz Blera (ovo je kompliment).

Bez obzira koliko svi junaci Nevilovog dela deluju i zvuče nepodnošljivo iritantno Kult je veoma zanimljivo ispripovedana knjiga, jezive atmosfere u koju nas autor veštim potezima svoje imaginacije uvlači. Jezive sobe, napuštene kuće, farme, rudarska okna… jesu zapravo glavni junaci ove knjige zahvaljujući kojima noću možemo da sanjamo čudovišta o kojima se pripoveda.

Jedna od najvažnijih stvari u fikciji jesu protagonisti, a zadatak dobrog pisca jeste da im udahne život, da ih učini stvarnim i opipljivim. Čak i kada postoji dobar zaplet i ubedljiva priča publika će prvenstveno biti zainteresovana da sazna šta će biti sa njim, njom ili njima. A to će poželeti samo ako se emotivno veže za junake. Ako su neprepoznatljivi ili neoriginalni književni junaci mogu da se udave u moru knjiga koje se neprekidno pojavljuju na tržištu i zato im je upečatljivost i jedinstvenost najbolji pojas za spasavanje koje njihov kreator može da im pruži.

U književnom svetu su neophodni junaci koje ćemo pamtiti godinama nakon što smo završili sa čitanjem knjige. Zato su i loši junaci dobri. I zato je kapetan Kuka mnogo važniji za Nedođiju od… od… zaboravio sam kako se zvao dečak koji ne želi da poraste.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts