Čovek po imenu Uve nas svojim dopadljivim humorom i ogoljenim i toplim emocijama tera da zatvorimo oči i progledamo srcem na ljude oko nas. Knjiga nas nagoni na razmišljanje o ljudima kakvi oni jesu, zašto su takvi i šta se krije iza njihovog neobičnog ili, naizgled, grubog ponašanja.

Odmah da razjasnimo i kažemo kako čovek po imenu Uve nije rasista i šovinista. Ne. On sve ljude, bez obzira na njihovu boju kože, pol, veru ili seksualnost, sasvim podjednako ne podnosi. Uve je tipično džangrizalo iz komšiluka. Znate ga svi. Jedan od onih dovoljno starih da bi imao previše slobodnog vremena za vršljanje po komšiluku, ali dovoljno mladih da bude veoma agilan i živahan u inspekciji kraja u kome živi. Bio je i predsednik skupštine stanara u ovom švedskom predgrađu sve dok ga, nekoliko godina ranije, sa vlasti nije zbacio njegov nekadašnji najbolji prijatelj. Međutim, to što je ostao bez vlasti ne znači da je ostao i bez odgovornosti. Uve proverava da li je đubre dobro razvrstano, da li se poštuje zabrana vožnje kroz nasilje, da li kućni ljubimci vrše nuždu tamo gde je predviđeno pravilima o ponašanju, da li su bicikli parkirani u skladu sa propisima, da li su table sa upozorenjima na svojim mestima… On gunđa, svađa se, zahteva, preti i pokazuje prstom ka grešnicima… Spreman je da se satima svađa i raspravlja sa prodavcima samo da bi uštedeo nekoliko kruna. Uve nije cicija. Nikada nije bila stvar para već principa. Jednostavno, čovek ne želi da dopusti da bude prevaren. Ko to ne razume, ne razume ni Uvea. Istina, gotovo niko ga i ne razume. Uve je komšija iz pakla u ovom pastoralnom predgrađu finih i pristojnih ljudi. Posle smrti svoje žene i gubitka posla koji je održavao iluziju Uveove korisnosti na ovom svetu on želi samo jednu stvar. Želi da ljudi poštuju pravila i propise i da ga puste na miru da okonča svoj život.

I čovek po imenu Uve je smislio savršen plan kako da napusti ovaj teatar apsurda. Međutim, sudbina je smislila još bolji plan kada je u kuću do njegove uselila mladi bračni para sa dvoje mlade dece. Oni su tokom useljenja polomili poštansko sanduče u Uveovom dvorištu što dovodi do niza komičnih događaja tokom kojih imamo prilike da upoznamo, ne toliko drugačijeg Uvea jer ljudi poput njega se takvima jednostavno rađaju, već jednog Uvea koga ne možemo, a da ne zavolimo svim srcem (pod uslovom da ga imamo).

Uve je jedan od onih ljudi starinskog kova i klasičnog vaspitanja koji veruje da ljude čini ono što rade, a ne ono što pričaju. Oslobođen licemernih stega politički korektnog i pristojnog govora Uve gunđa i svađa se sa svima. Istovremeno, dok je na rečima grozan Uve čini plemenita dela. Priskače u pomoć bolesnom komšiji, džentlmenski pomaže trudnici, brine se o deci, rešava problem porodičnog nasilja, prima u kuću gej tinejdžera koga je otac izbacio iz kuće, rešava ljubavne probleme mladih, spasava život čoveku na ulici (dva puta), čak se, na svoj namćorasti način, nalazi na usluzi i uličnoj mački kada ona bude povređena. Paralelno sa Uveovim avanturama u sadašnjosti nižu se poglavlja koja nas upoznaju sa njegovom prošlošću. Tu vidimo istog Uvea koji oduvek, uprkos tome što ga život nije mazio i što se stalno susretao sa nepravdom, nesebično čini dobre i ispravne stvari jer jednostavno za njega drugačije ponašanje nije moguće. Međutim, Uve ima očajan PR tim sačinjen od njega lično. Zato su ljudi mahom u njemu videli namćorastog sociopatu koji uživa u samoći. Samo oni retki koji su imali tu sposobnost da gledaju srcem mogli su da spoznaju onog pravog Uvea, onog koji se krije iza grube fasade otuđenog lika iz komšiluka koji ne poznaje veštinu ljubaznog i jalovog ćaskanja.

Uve je, kako o njemu kaže jedna od junakinja romana koja je uspela da kroz grubu ljušturu prodre u njegovu suštinu, „najčudniji superheroj na svetu“. On je hrabar i beskompromisan kada su u pitanju stvarno važne stvari. Toliko je zadrt u tome da radi ono što je ispravno da danas to deluje kao ekscentričnost.

Zahvaljujući Fredriku Bakmanu, jednom od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista, književna publika imala je prilike da upozna najosobenijeg književnog lika modernog doba. Čovek po imenu Uve nas svojim dopadljivim humorom i ogoljenim i toplim emocijama tera da zatvorimo oči i progledamo srcem na ljude oko nas. Knjiga nas nagoni na razmišljanje o ljudima kakvi oni jesu, zašto su takvi i šta se krije iza njihovog neobičnog ili, naizgled, grubog ponašanja. Ovaj svojevrsni udžbenik o empatiji i razumevanju prodat je u više od tri miliona primeraka širom sveta, preveden je na četrdeset jezika, a nedavno je na osnovu njega snimljen i film koji je nominovan za Oskara za najbolji strani film.

Čovek po imenu Uve, svojim urnebesnim humorom, možda najviše podseća na romane Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao Junasa Junasona ili na roman Musungu Džim i poglavica Tuloko Patrika Nita. Sa druge strane ovaj roman je manje urnebesan i satiričan, a mnogo više emotivan i neposredan kada je u pitanju lična priča glavnog junaka.

Čovek po imenu Uve je dopadljiv roman koji nagoni čitaoca da istovremeno plače od smeha i od toplih i gorkih emocija koje izviru sa svake stranice ovog nesvakidašnjeg štiva. Roman otvara mogućnost da, makar u fikciji, poverujemo u beskompromisnu dobrotu i da se u potrazi za njom osvrnemo oko nas. Jer Uve postoji, pomaže nam i čeka da ga ugledamo.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts