Idem u kuhinju i sedam za bakin sto od trešnjinog drveta. Posmatram ga. Usrećuje me. Ako on ima pamćenje i ako je moja teorija iz detinjstva tačna, moram samo da ga na jednom mestu zasečem nožem. Onda će trešnjino drvo prokrvariti i pripovedati, sve će izaći na videlo, sve šta je čulo i videlo poslednjih stotinu godina. Ali on ćuti… Ne zato što ne može da govori. Nego zato što je tu. I ćuti.

 Trešnjino drvo i stara osećanja, roman nemačke autorke hrvatskog porekla, Marice Bodrožić, predstavlja pravo osveženje kada je reč o romanima s temom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Poznata i možda preterano eksploatisana tema ovde je predočena na jedan potpuno drugačiji način, bez patetične nostalgije, ali s jakim i sugestivnim slikama. Zanosne jezičke nijanse predstavljaju priču o individualnoj sudbini mlade devojke Arjete Filipo, koja pokušava da svoja sećanja hronološki sredi pomoću starih fotografija i bakinog starog stola od trešnjinog drveta, od kojeg se godinama ne razdvaja.

Arjetu zatičemo u Berlinu, a sedam poglavlja romana predstavljaju prvih sedam dana njenog boravka u novom stanu. Naracija u romanu ne teče linearno, već prikazuje nasumične susrete sa Arjetinim sećanjima koja osciliraju od onih ranih, detinjih, na Istru i početak bombardovanja „grada pod opsadom“, do skorašnjih sećanja na dane i godine provedene u Parizu, na dete koje je rodila i dala na usvajanje, na slikara i fotografa Arika koga protiv volje voli, na njegovu smrt i saznanja do kojih dolazi potom. Upravo zato što naracija ne teče hronološki, već je vremenska struktura raspršena, ostaje utisak da se sve odvija u jednom beskonačnom trenutku, da je ova priča bezvremena. Autorka je uspešno postigla takav naratološki efekat jezičkom snagom i jedinstvenim stilom, slikovitim deskripcijama, koloritnom prozom i kratkim, britkim rečenicama koje liče na melodičnu poeziju.

Komadići sećanja i bezbroj trenutaka koji su veoma sugestivno postavljeni pred čitaoca neće ukazivati samo na tegobe prouzrokovane ratom, već i na lepotu i slobodu života koji je usledio. Zato su dva ključna motiva u romanu – fotografije koje podsećaju i drveće i ptice koje upućuju.

Svaki put kada dolazi u posetu ćerki, Arjetina majka donese kesu punu starih fotografija, želeći da Arjeta nikad ne zaboravi ko je, odakle potiče, s kim je i gde provela svoje detinjstvo. Međutim, majka ne shvata da je za Arjetu počeo novi život, neopterećen prošlim, okrenut novom i potencijalnom. To ne znači da će se Arjeta odreći svojih korena, ali rat za nju predstavlja misaonu imenicu a ne činjenicu koja je sve promenila. „Majčin pogled me uvek izbegava kada postavljam pitanja. Otkad je rat prošao, ume odlično da ćuti“, govori naratorka i dalje se pita: „Šta ja imam ovde? Ko još mogu da postanem u ovoj mreži jezika i tišine, znanja i sećanja? Ovde imam samo kartonske kutije, nemam pokojnike, samo žive. Prvi put za dvadeset godina se negde osećam kao kod kuće.“

Fotografije koje je Arjeta našla u Arikovom stanu nakon njegove smrti takođe imaju veliku ulogu u romanu. Kroz njih je uspela da na mesto postavi nekoliko prethodnih godina provedenih u Parizu, i da se još dublje i čvršće poveže sa svojom prijateljicom Nadeždom, koja je bila jedna od mnogih Arikovih ljubavnica.

Drugi ključni motiv romana prestavljaju ptice i drveće. U novom stanu u Berlinu Arjeta će konačno napraviti sobu za ptice, prostoriju u koju će uvek moći da pobegne od sebe i da sebe ponovo potraži. „Ptice i drveće su moji pratioci čitavog života. Jednom bih volela da odem na neko veliko putovanje i posetim sva drveća svog života… Ptice i drveće mog rodnog grada. Grada na Dunavu… Istra i bakini dudovi. Njena dunja. Višnja. Žuta šljiva. Život. Mi ih je pokazao. Život je uvek imao lice. Ime. Bio je čovek.“ I dalje: „Da li se ptice još skupljaju na istim stablima kao pre, u mom prvom Onda? U detinjstvu sam verovala da drveće živi večno.“

Svi opisi, lirski, gotovo rilkeovski usponi ove proze, upućuju na poetičnost atmosfere romana i na sveopštu otuđenost među ljudima i dirljivost Arjetine priče. Istančane jezičke nijanse, bogate i delikatne pažljivo birane reči čine ovaj roman ne romanom o ratu već kontemplativnim romanom o ljubavi, sećanju, zaboravu, patnji i nadanju. Vrlo vešto je autorka preplela sudbine junaka ove priče, tako da ni sporedni likovi ne ostaju samo siluete već i njih prepoznajemo kao izražene karaktere u delu. To sve ovaj roman čini izvanrednim romanom o ljudima, o sudbinama i slučajnostima, a ne o granicama, državama, nacionalnostima ili ratovanju.

Comments

comments

Related Posts