“Sada je takvo vreme da su prave vrednosti potisnute u drugi plan, sve je postalo bruto i neto, otuđili smo se od iskonskih vrlina koje nosimo u sebi i tumaramo kroz život izudarani porazima i razočaranjima. I u svemu tome ne vidimo lepotu koja je i dalje u nama i oko nas, vrednija od svih granica i razlika, integracija i dezintegracija… prikrila se i čeka da se probudimo.”

Dejan Manojlović rođen je 1978. godine u Beogradu. Nekadašnji je državni prvak u četvercu sa kormilarom i bivši profesor u gimnaziji kraj Dunava. Čovek je koji je Lenonov rođendan slavio poletnije nego svoj, nepopravljivi idealista i večiti tihi buntovnik. Sa svojom lepšom polovinom i dvojicom budućih šampiona, živi, radi i sanja u Beogradu.

Kao povod za razgovor  iskoristili smo izlazak njegovog prvog romana Čuvar vatre.

  • Kako je bilo sa ove vremenske distance pisati o demonstracijama i protestima iz devedesetih? Kako Vi danas gledate na te demonstracije? Da li učestvujete u protestu Ne davimo Beograd? Šta se, osim mode i vlasti, promenilo u Beogradu između ONIH i OVIH demonstracija?

250px-student_protest_96Moje viđenje tih demonstracija nije se promenilo ni posle dve decenije. Realativizacija njihovog značaja dovela je do toga da se danas svaka vrsta protestovanja smatra nesvrsishodnom i besmislenom akcijom. To je opasno za jedno društvo i ta vrsta pomirenosti stvorila je prostor političarima da budu sami sebi svrha, a učešće u vlasti postalo je imperativ jači od svake principijelnosti i želje za činjenjem dobra. O ideologiji tek da ne govorim. U romanu postoji rečenica „Bila je to sićušna pobeda razuma nad silom. Ali svaki veliki marš počinje jednim malim ponosnim korakom“. Mislim da tako treba posmatrati te demonstracije. To je bio prvi korak, važan i uspešan. To što neki potonji koraci nisu ostvareni nikako ne umanjuje značaj i smisao tog prvog.

Današnji protesti pokazuju da plamen nije ugašen i divno je videti mlada lica i istu onu pozitivnu energiju na njima. Odveo sam i starijeg sina Nikolu da vidi kako to izgleda. Naravno, nije razumeo celu priču, ali mu se itekako dopalo da može u centru grada da duva u pištaljku iz sve snage zajedno sa hiljadama ljudi. Neka uči već sad, trebaće mu. A shvatiće s vremenom i dublji smisao i pozadinu tog karnevalskog duha.

  • Junake Vašeg romana muči, izgleda, večita srpska dilema – otići ili ostati. Vi ste ostali. Zašto?

cuvar_vatre-dejan_manojlovic_vNekoliko puta sam imao primamljive ponude za odlazak. Jednostavno sam video sebe ovde. Ako mogu svojim stvaralaštvom bar nešto da promenim na ovom svetu, želim to da učinim u svojoj zemlji, svom gradu, među ljudima sa kojima sam prošao sve dobro i loše u prethodnih dvadeset pet godina i sa kojima najbolje mogu da se razumem, iz iste smo priče.

Ali da ne bude da je reč samo o nekim višim razlozima, ostao sam i zbog stvari iz svakodnevnog života. Već je kliše priča o tome da su bitniji prijatelji i porodica od bilo kakvih kamiona i aviona. A ipak, tako je… I nije samo to…  Mogu lepo da živim bez kuće u predgrađu, moćnog automobila i hiljadu nepotrebnih kućnih aparata. Ali ne mogu da zamislim život bez beogradskih pozorišta, FESTa, FAFa, koncerata u Sava Centru i Domu omladine, retrospektiva u Kinoteci… Uvek ću biti srećan kada uspem da posetim Berlin, Pariz ili Beč, ali ću se uvek jednako radovati kada se posle toga vratim u moj stari, dobri Beograd.

  • Oca Vašeg junaka grize savest što nije uspeo da zaštiti svog sina od pandurskog šamara. Koliko je generacija naših roditelja kriva za situaciju devedesetih i da li i mi sada, na isti način i od istih ljudi, gubimo bitku za budućnost naše dece?

Generacijska krivica smrdi na kolektivnu odgovornost i ne bih razmišljao u tom smeru. Uostalom, ko zna kako će naša deca gledati na ulogu naše generacije u istorijskim dešavanjima s kraja prošlog i početka ovog veka. Bitka za budućnost naše dece nije izgubljena. I tek će da se vodi.

  • U jednoj sceni knjige muzika u čuvenoj Diskoteci Plavi Kordon kao da briše razliku između policajaca u kordonu i studenata koji protestuju. Kolika je stvaran moć muzike i umetnosti u stvarnom životu?

muzika2016-10Neće pozorište srušiti nijedan diktatorski režim u svetu. Ali ukloniće barijere u ljudskim glavama, a bez toga nema ni evolucije, ni revolucije. Prava umetnost neprijatelj je svakog režima, ali njena najveća moć pre svega leži u tome što budi ljude i podstiče ih na razmišljanje. Život bez stvaranja, bez kreativnosti, bez umetnosti lišava čoveka najtananijih osećanja i svodi nas na nivo malo naprednije životinje. Ispraznost ljudskih života i banalno doživljavanje svakodnevnice posledice su nedostatka usmerenosti kvalitetnim umetničkim delima i gutanja jeftinih klonova zabavnih sadržaja. Život bez umetnosti je puko životarenje od obroka do obroka i sve aktivnosti u životu, u suštini, svodi na to kakav će kvalitet tih obroka biti. To nije život. To je čisto ugađanje fiziološkim potrebama i telesnim hirovima. Tu nema napretka, otkrivanja, izlaženja iz zone poznatog i suočavanja sa samim sobom. Gde je tu izazov?

  • Junak Vašeg romana voli da se skloni u svet muzike. Da li je slična situacija i sa autorom knjige? Šta slušate i da li svirate neki instrument?

Pisanje je moja najveća strast i najbezbednije sklonište od svega. Tu sam na svom terenu, dovoljno zaštićen i u pravom okruženju. Iz drugih područja umetnosti izvlačim inspiraciju za pisanje, pre svega iz filmske i pozorišne. Što se tiče muzike, tu sam, iskreno, samo konzument, koristim je za opuštanje i punjenje baterija. Kako idu godine, sve više slušam instrumentale, ambijentalnu muziku i neke nove eksperimentalne oblike… uživam u melodijama, reči nalazim na drugim mestima. I ne, ne sviram nijedan instrument, apsolutno nemam talenta za tako nešto i to mi je jedna od najvećih neostvarenih želja u životu. Zato se valjda toliko divim onima koji umeju da sviraju.

  • Kao bivšeg veslača i čoveka koji je odrastao na ušću dveju reka moram da Vas pitam koji je Vaš odgovor na „večiti derbi“ između Save i Dunava?

4ccde4b795ea503af3368d2797c7f90dDunav je moćnija reka, nema tu šta da se priča, ali na savskim talasima proveo sam više vremena nego u zagrljaju bilo koje devojke iz svoje mladosti. Ipak, najlepše je tamo gde se virovi ove dve reke prepliću, blizu slobodne teritorije iz „Čuvara vatre“, gde je i dan-danas moj čardak i svi moji snovi u njemu.

  • Kada bi se po Vašem romanu snimao film ko bi, po Vašem mišljenju, trebalo da ga režira?

Biću neskroman, pa ću reći Sorentino. Ne znam, sigurno bi najbolje leglo Darku Bajiću… Zanimljivo bi bilo videti raspodelu uloga, svakako bi teško to prošlo bez Sergeja Trifunovića i Nikole Rakočevića… A zamislite Branimira Brstinu da pusti bradu i odglumi čika Stevu, to bi bio pravi izazov… ili Ninu Janković u ulozi Jovane… bio bi to odličan film, siguran sam…

  • Želja jedne junakinje romana da živi normalno „bez straha, pritiska, očaja“ doživljava se kao infantilna maštarija. Da li je normalan život u Srbiji i dalje u domenu neozbiljne mašte ili je moguć?

Da nije moguć, ne bih bio ovde. Zašto ne bi bio moguć? U čemu smo mi to gori od bilo koga na svetu, pa ne možemo da stvorimo srećno društvo i normalan život? Možemo da budemo drugi na svetu u košarci, prvi u vaterpolu, da imamo najboljeg tenisera na planeti, da iznedrimo Teslu, Pupina i Milankovića, a ne možemo da stvorimo uslove da živimo kao sav normalan svet? Pa nije tako! Sada je takvo vreme da su prave vrednosti potisnute u drugi plan, sve je postalo bruto i neto, otuđili smo se od iskonskih vrlina koje nosimo u sebi i tumaramo kroz život izudarani porazima i razočaranjima. I u svemu tome ne vidimo lepotu koja je i dalje u nama i oko nas, vrednija od svih granica i razlika, integracija i dezintegracija… prikrila se i čeka da se probudimo. sss2Doći će vreme kada ćemo se trgnuti i videti da iza velikih priča svih tih malih ljudi na glavnoj sceni stoji užasavajuća praznina. Oduvaćemo ih za tren, sami će nestati. Ali, za to je potrebno da svi mi izvučemo najvrednije iz sebe, da budemo najbolji u onome što radimo i da postanemo svesni svojih mogućnosti, a ne da se povlačimo. Kada nam jednom to klikne, sva ta mizerija mediokriteta nestaće zauvek. Dug je put do toga, to je tačno, ali ako ne krenemo, nećemo ni stići. Treba da promenimo svest, a to je najteže.

  • Vaš roman „Čuvar vatre“ predstavljen je kao „autorov obračun sa devedesetim“. Da li možemo očekivati i Vaš okršaj sa dvehiljaditim? One su to svakako zaslužile.

Zaslužile su, svakako. Ali, takav obračun imaće smisla kada njegov rezultat bude buđenje nove snage za budućnost, a ne recikliranje preživelih ostataka dželata devedesetih. Bojim se da će taj okršaj izvoditi i na književnom planu neki drugi ljudi… oni kojima je teskoba devedesetih suviše daleka ili nepoznata, pa te dvehiljadite mogu da smatraju tamnicom…

  • Da li možete da nam otkrijete o čemu sada pišete?

Trenutno ne pišem ništa. Preživeo sam porođaj „Čuvara vatre“ i sada uživam u njegovim prvim koracima. Potreban sam mu ceo do prohodavanja. Da vidim da su ga ljudi razumeli, posle može i sam, a ja ću se okrenuti novim izazovima. Imam već neke ideje za sledeći roman. Doći će vreme i za to. Za sve dođe pravo vreme. Samo treba biti strpljiv.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts