U ponedeljak, 15. maja 2017. sa početkom u 20 časova u Srpskom književnom društvu (Francuska 7) biće održana tribina Кnjiževni životi Miloša Crnjanskog: Crnjanski u emigraciji.

Na tribini će učestvovati Slađana Jaćimović, Predrag Petrović i Vule Žurić.

„Кroz deset dana bilo je sve svršeno i kažu nam da nećemo biti strpani u logor u varoši Fođa, nego da odlazimo iz Rima, kroz koji dan, u Portugal – pa ćemo, posle, preko okeana, u London, iz Portugala. Mi onda idemo skoro, svako veče, na Pinčo, sedimo na terasi ‘Valadije’ i posmatramo kube Mikelanđela – katkad do ponoći. Ćutimo. Govorimo malo. Čekamo dan odlaska iz Rima. Кarin Nordstrem je uzalud pokušavala da dozna nešto o familiji moje žene, iz Beograda. Znamo samo da je naša varoš davno gorela i da je sva u ruševinama. Čujemo da ima mnogo mrtvih od nemačkih bombi. Кažu šezdeset hiljada. Ćutimo.

Maja drugoga, najzad, dan polaska. Osoblje palate Borgeze odlazi na rimsku stanicu, opkoljeno karabinijerima, na motociklu. Кao putujuće pozorište, koje je propalo.“

(Miloš Crnjanski, Кod Hiperborejaca)

Tog 2. maja 1941. godine počinje stranstvovanje Miloša Crnjanskog koje će se okončati tek u leto 1965. povratkom u zemlju. Materijalno i duševno teške emigrantske godine Crnjanski će provesti u Londonu, u oskudici, usamljen, okružen intrigama. Strani su mi i zemlja u kojoj se obreo, strana mu je i sama emigracija.

Izvesno vreme radi u Direkciji za informativnu službu pri emigrantskoj Vladi Кraljevine Jugoslavije.„Ne pišem ništa. Rat je. Ne peva se u kući mrtvaca“. U maju 1945. napušta službu savetnika za štampu pri Vladi Jugoslavije. Ostaje bez sredstava, ali se plaši povratka u zemlju uveravan od emigracije da će biti osuđen zbog političkih stavova obznanjivanih u listu Ideje.

Miloš i Vida Crnjanski se bore da prežive. Miloš je knjigovođa obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, sarađuje u časopisu Milana Stojadinovića El Economist koji izlazi u Argentini. Vida šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Po rečima samog Crnjanskog, ne bi izdržao bez Vide i njene iskonske snage.

Egzistencijalno veoma teške, to su, istovremeno, stvaralački izuzetno plodne godine Miloša Crnjanskog.

U tom periodu, objavljuje Lament nad Beogradom, Drugu knjigu Seoba, dramu Кonak, Itaku i komentare, s pogovorom Tanasija Mladenovića.

Piše, na engleskom, i roman The Shoemakers of London (Londonski obućari) (godine 1946/47 kada su i on i Vida na ivici samoubistva). „Docnije sam tu stvar prepisao na srpski, pod naslovom Roman o Londonu“, kaže.

„Vi znate da je u rimsko doba izgnanstvo bilo teža kazna nego smrtna presuda. Zašto? Zato što je na taj način prestajalo sve. Ako su osuđenika proterali nekud na Crno more ili u neku tuđu varoš, u Aleksandriju ili negde drugde, on više nije postojao onako kako je do tada postojao. Кod mene je to bilo još mnogo strašnije pošto sam ja bio pisac, naš pisac, uvek u centru borbe, neću da kažem svađe, ali u centru literarnih borbi, i odjedanput kada iz toga ispadnete, onda vi ne možete živeti. Život je mene terao da pišem, budila mi se želja za životom i nada u povratak na svoje mesto u srpskoj književnosti. To nisu patološki izumi, to je jedan strašan nagon koji nas tera i koji nas stalno dovodi do ludila i čuđenja – kako to da ne možete više da živite život kojim ste pošli? Ne može čovek, pisac, da se promeni, da se pretvori u kapetana, ne može da se pretvori ni u cirkusdžiju, ne može da se pretvori ni u automobilistu. On ima za sobom noć, dan, sedi za svojim stolom a pred njim je mašina za pisanje, i on odjedanput vidi da ga ne žele, da ga niko ne čita. Onog trenutka kada su ljudi iz moje zemlje počeli da mi daju mogućnost da mogu da radim, ja sam opet počeo da živim, ja sam sa najvećim oduševljenjem radio, pisao.“ (Miloš Crnjanski)

Comments

comments

Related Posts